Your browser version is outdated. We recommend that you update your browser to the latest version.

Uopšteno govoreći, psihoterapija označava terapiju psihe, njenih teškoća, poremećaja kao i načina na koje se ispoljava, i to psihološkim, a ne medicinskim sredstvima.

Za Junga psihoterapija predstavlja terapiju duše (CW 16, § 212), a istovremeno i terapiju koja je rukovodjena dušom. Pod ovim on podrazumeva da je sama duša istovremeno i objekt preobražaja i subjekt koji ovaj preobražaj čini mogućim. Sažeto rečeno, u psihoterapiji je duša ili psiha ta koja pokreće i rukovodi promenom a i sama bit na kojoj se promena odigrava.

Analitička psihoterapija ili analiza je psihoterapeutski metod proistekao iz teorije i prakse analitičke psihologije, koji označava dijalektički odnos izmedju dve psihe, analitičara i analizanta (klijenta), i usmeren je na proučavanje i istraživanje svesnih i naročito nesvesnih psiholoških sadržaja klijenta. Analitička psihoterapija je intiman, dubok, posvećen, brižan odnos razmene izmedju dve ličnosti, dijalektički proces izmedju dva psihička sistema koji reaguju jedan na drugi, a u cilju istraživanja klijentovog psihičkog stanja, procesa i sadržaja njegove psihe. To da je analiza dijalektički proces znači da su oba učesnika, i analitičar i analizant, u podjednakoj meri uključeni i prisutni u procesu, odnosno, postoji dvosmerna interakcija izmedju njih. To je Jung izrazio sledećim rečima: «Ne možete uticati ukoliko niste podložni uticaju...» (CW 16, §176).

U tehničkom smislu, jungovska analiza je procedura koja podrazumeva sledeće: 1. redovne susrete; 2. individualni rad sa klijentom/analizantom; 3.rad licem u lice; 4. u radnom prostoru analitičara; 5. za  novčanu nadoknadu.

Analitička psihoterapija se može definisati kao terapija psihe u atmosferi uzajamnog poverenja, topline, poverljivosti i naklonosti izmedju analitičara i analizanta, a sama terapija psihe jeste obrazovni, etički i/ili isceliteljski proces koji proishodi iz obostranog istraživanja i tumačenja maladaptivnog ponašanja, traumatskih dogadjaja i različitih vrsta psiholoških fenomena, koji su tradicionalno nazivani afektima, osećanjima, sećanjima, snovima, fantazijama, idejama, sanjarenjem, konstruktima, stavovima; istraživanje navedenog preduzima se pomoću uobičajenih metoda i tehnika koje su proistekle uglavnom od Junga ali i njegovih sledbenika, a akcenat je stavljen na iracionalan, nepredvidljiv, afektivno obojen materijal, dok je cilj tretmana promena ili preobražaj (opažen i subjektivno i objektivno od strane oba učesnika) i završetak terapije.


Iako je analitičar visoko obrazovan profesionalac koji ima dugogodišnje iskustvo lične analize, kao i neophodno znanje o principima ispoljavanja i funkcionisanja psihe, u velikoj meri je njegova ličnost ta koja isceljuje, a ne samo njegovo znanje ili metod. Analitičar, takodje, unosi u analitički proces celokupnu svoju ličnost, profesionalno, kao i životno, znanje i iskustvo.

Upravo iz ovog razloga, Jung je bio prvi medju proučavaocima duše koji je insistirao na trening analizi (lični psihoterapijski proces kroz koji je dužan da prodje budući analitičar kao preduslov bavljenja psihoterapijskim radom sa klijentima) kao nužnom preduslovu za sve one koji nameravaju da se bave psihoterapijom (CW 4, §536). Jung je verovao da je osnovni isceljujući element u psihoterapiji tzv. “unutrašnje znanje” analitičara, stečeno kroz lično iskustvo i razumevanje psihe.

 

Analizant (klijent) je osoba koja dobrovoljno preduzima psihoterapijski proces, ne bi li poboljšala/unapredila svoje duševno zdravlje i psihološko funkcionisanje, ne bi li sebe bolje upoznala, razrešila psihološke teškoće ili/i sama postala analitičar (u poslednjem slučaju reč je o trening ili didaktičkoj analizi). Da bi neko bio “dovoljno dobar kandidat” za budućeg analitičara neophodno je da poseduje određene osobine ličnosti, npr. da bude u dovoljnoj meri zainteresovan i motivisan da radi na sebi i svojim psihološkim sadržajima, psihološki osetljiv, obrazovan, senzibilan, refleksivan, imaginativan i sposoban za posmatranje vlastitih psiholoških sadržaja i procesa (introspektivan).


Mada je analitička psihoterapija izrasla iz analitičke metodologije dubinske psihologije, naročito Frojdove psihoanalize, Jung je na osnovu dugotrajnog iskustva u radu sa klijentima razvio vlastitu teoriju, koju prati posebna psihoterapijska praksa.

 

Veoma sažeto rečeno, neke od osnovnih pretpostavki analitičkog susreta, u psihoterapijskoj praksi koju je razvio Jung, karakteriše sledeće: imajući u vidu da psiha dela kroz igru suprotnosti, Jung je naglašavao ‘sintetički’ pristup u analizi, koji ima za cilj sintezu suprotstavljenih psiholoških sadržaja u ličnosti, a ne ‘reduktivni’, koji je u većoj meri vezan za Frojda i njegovu psihoanalizu; iako Jung nije negirao, niti umanjivao, značaj i uticaj nagona na psihološki život, naglašavao je duh kao arhetipsku snagu neophodnu za dobrobit ličnosti;  Jung je naglašavao prospektivnu ili teleološku perspektivu u bavljenju psihom verujući da “je potrebno ličnost sagledavati kroz ono što je zdravo i isceljujuće, a ne ono što je poremećeno ili nedostajuće”(CW 4§773-4); visoko je vrednovao religijske sadržaje, smatrajući da su u vezi sa Jastvom i smislom života. Njegovo lično i profesionalno iskustvo pomoglo mu je da shvati postojanje tzv. ‘nagona za religioznošću’, odnosno nagona za smislom.

 


Cilj analitičke psihoterapije je uspostavljanje optimalne veze izmedju ja i ostatka psihe, a naročito neprekidnog i neprekinutog dijaloga izmedju svesnog  i nesvesnog. Iako je to celoživotni proces, krajnju vrednost ne predstavlja dosezanje cilja, već samo putovanje, proces stalne psihičke integracije, koji biva olakšan simboličkim delanjem nesvesnog

Dolaženje u dodir i stupanje u odnos sa simboličkim, kreativnim i isceljujućim potencijalima nesvesnog je put ka individuaciji , upojedinačavanju, što znači da osoba postaje celovita, psihološki individualna i nedeljiva celina (ucelovljena) bivajući istovremeno zasebna od drugih ljudi i kolektivne psihologije, a ipak u odnosu sa njima. Sav materijal koji tokom procesa analitičkog rada izadje na svetlost dana (fantazije, simptomi, snovi, odbrane, otpor, predstave, snovi) biva analizovan u skladu sa svojom kreativnom i teleološkom dimenzijom (čemu vodi, a manje odakle potiče, i  zašto je tu).

Ukratko, govoreći o najvažnijim osobenostima jungijanske psihoterapije, važno je imati na umu da se ona ne rukovodi idejom da nesvesno učini svesnim (niti je to moguće) niti samo analizom teškoća iz prošlosti, mada je i to na dnevnom redu, ukoliko je i kad god je potrebno.  Objekt analitičke psihoterapije je sam proces – proces dolaženja u kontakt i stupanja u odnos sa nesvesnim, koji će nam olakšati razrešavanje, kako sadašnjih, tako i budućih psiholoških teškoća i unaprediti kreativno ucelovljavanje psihološkog iskustva u celini.